"108 MAJKI JE IZGUBILO SVOJE SINOVE, NIJEDAN NIJE BIO STARIJI OD 20 GODIINA" Oficir o herojima sa Košara: Niko vojnika nije hteo da napusti svoj položaj
Bitka na Košarama trajala je od 9. aprila do 10. juna 1999. godine i predstavlja jedan od najintenzivnijih sukoba tokom rata na Kosovu.Vojska Jugoslavije je, suočena s nadmoćnijim snagama OVK i uz NATO vazdušne udare, branila granične položaje kako bi sprečila prodor naoružanih formacija sa teritorije Albanije.
Ukupno je poginulo 108 pripadnika Vojske Jugoslavije - vojnika, oficira, rezervista i dobrovoljaca, čija imena su danas uklesana na spomenicima i memorijalima kao sećanje na njihovu hrabrost i odanost domovini.
Šljivančanin o značaju Bitke na Košarama
Pre tačno 27 godina, na današnji dan, počela je Bitka na Košarama, jedan od najvažnijih i najtežih sukoba tokom sukoba na Kosovu 1999. godine. Ovaj dugotrajan okršaj vođen je oko granične karaule Raša Košares na granici tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i Albanije, u trenucima kada je Vojska Jugoslavije pokušavala da spreči prodor naoružanih formacija koje su podržavale NATO snage.
U emisiji „Redakcija“ na Kurir televiziji, Veselin Šljivančanin, oficir u penziji, prošle godine govorio je o ovom dramatičnom sukobu i istakao težinu i značaj borbi koje su vođene na Košarama. Iako sam nije učestvovao u bici, zahvalan je svima koji su sa velikom hrabrošću stali u odbranu svoje zemlje.
- Nisam učesnik bitke na Košarama, ali sam bio tada oficir vojske Jugoslavije. To je jedna velika tragedija koju je naša zemlja doživela, da NATO pakt izruči toliko bombi, ali najteže su prolazili naši junaci i heroji baš na tim Košarama.
Tragičan tok bitke i žrtve mladih boraca
Prema Šljivančaninu, bitka na Košarama predstavlja velikog istorijskog i emotivnog značaja za sve koji pamte te dane. To je jedna velika tragedija koju je naša zemlja doživela, da NATO pakt izruči toliko bombi, ali najteže su prolazili naši junaci i heroji baš na tim Košarama.
- 108 majki je izgubilo svoje sinove, a nijedan nije bio stariji od 20 godina. To su bili veoma hrabri ljudi. Poginulo je 50 mladih vojnika, 24 dobrovoljca. Ljudi su ostavili svoj život tu, pod teškim uslovima. Kada je mračna sila sveta došla, teroristi su sve učinili da bi tada zauzeli jedan težak položaj naše jedinice koja je tada bila na Košarama. Ljudi znaju da te planine iz Albanije nadvišavaju tu karaulu Košara, gde su bili. Niko od tih vojnika i starešina nije hteo da napusti svoj položaj - rekao je Šljivančanin.
Ove brojke ukazuju na to koliko je teška bila borba i kolika je cena bila plaćena, veliki broj mladića izgubio je živote u nastojanju da održi linije odbrane u izuzetno teškim uslovima, pod stalnim napadima.
Zašto su Košare bile ključne
Govoreći o okolnostima koje su prethodile bici, Šljivančanin je istakao da su položaji na Košarama bili od velikog strateškog značaja, jer su preko planinskih prelaza neprijateljske snage prenosile oružje i snabdevale svoje borce, što je dovelo do eskalacije sukoba:
- To je jedna strateška bitka na takvom mestu, gde država kreće na jednu malu karaulu. Mi smo pre same bitke 1998. godine imali strašne komplikacije na tom prostoru. Oni su preko tih planinskih prevoja prenosili oružje, snabdevali teroriste na Kosovu i Metohiji i krenuli u tri pravca da bi isprovocirali, da se pokrene vojska. Htela je da se zauzme Metohija, koja je i danas značajna. Trebamo se svi diviti učesnicima bitke, oni su uporno trpeli vatru NATO avijacije i od strane pripadnika albanske vojske. Nisu odustali sve dok se nije potpisao Kumanovski sporazum. Do 10. juna su ostali na tim položajima, zamislite kako je na tim nadmorskim visinama - bili su po snegu i ledu i nisu dozvoljavali da prođu albanski teroristi.
Ovo ukazuje na to da sukob na Košarama nije bio izolovan događaj, već deo šire slike ratnih dejstava, sa značajem za kontrolu granica i logistike tokom rata.
Porodice, ponos i sećanje
Šljivančanin je spomenuo da je posetio porodice koje su izgubile svoje sinove na Košarama, uključujući i majke različitog porekla, i primetio koliko one čuvaju uspomenu na svoje poginule sinove i koliko su ponosne na njihovu hrabrost.
- To je ta hrabrost i dostojanstvo. Ja sam obišao tri majke koje su izgubile svoje sinove na Košarama, među njima je i jedna majka Romkinja koja živi sirota sama. Zapazio sam da te majke – Srpkinje, Romkinje – su toliko ponosne što su njihovi sinovi tamo bili i što su branili otadžbinu. Braća, stričevi, svi se sećaju i svi su ponosni. Te naše majke su od davnina naučile da rađaju takve jake sinove, da budu ponosne. Treba pomoći i shvatiti šta je naša Srbija i zašto su ti mladi ljudi ostavljali tamo svoje živote. U našoj državi se o tome nije smelo govoriti, bruka je i sramota što nisu dozvoljavali ni na sahranu da se ode u tako teškim uslovima. Milo mi je što je snimljen takav film o Košarama i da su podignuti spomenici takvim ljudima. Stalno zastanem pored spomenika i setim se.
Na kraju svog izlaganja, Šljivančanin je naglasio da je važno sećati se ovakvih događaja i da filmovi, spomenici i javno sećanje pomažu da budu zabeleženi i upamćeni, ne samo kao istorijski događaj već i kao sećanje na hrabre ljude koji su se žrtvovali.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs